Autorica: Hana Kazazović
Draga moja S,
Juče sam opet s mamom pričala o tome šta bih voljela biti kad porastem. Iduće godine sam korak bliže toj odluci, jer ću morati birati srednju školu. I vjerovatno će to biti gimnazija jer je ona najbolja za nastavak studiranja, a danas bez fakulteta teško možeš imati neke šanse za normalan posao i život.
Takvi su bili mamini stavovi do nedavno, odnosno dok nije počelo ovo s koronom. Zato ti ovo i pišem, jer mi je poremetila raspored u glavi svojom pričom. Sad, naime, kaže, da možda razmislim o nekom konkretnom poslu koji bi mi dao siguran hljeb u ruke. Nešto kao zanat, na primjer. Nešto što će me naučiti da radim konkretne stvari i da u svakom vremenu i situaciji sebi mogu zaraditi za život.
Mogu da razumijem odakle dolazi ta promjena jer, rekla sam ti – pratim vijesti i svi pričaju o krizi. I znam da ne postoje ljudi i zanimanja koja su sigurna, ali na primjer – vidjela sam da su prvi otkaze počeli dobijati novinari i ljudi koji su vezani za turizam. Realno, putovanja ili su otkazana ili svedena na minimum, a kad će se moći ponovo putovati onako kao prije niko još ne zna. Zato su svi oni koji od toga žive u problemu.
Mama mi je pričala kako su mnogi koji su živjeli od izdavanja stanova turistima u problemu u cijelom svijetu. I sad te stanove pokušavaju izdati dugoročno, na godinu dana na primjer. Da izvuku neki novac i da im ne propadne sve.
Ali su isto tako u problemu novinari i kod nas su ih otpustili u velikom broju. Jer je u novinarstvu kriza, posebno valjda u papirnim novinama. Oglašivači su se masovno povukli, štede novac, a mediji opstaju velikim dijelom zahvaljujući njima i sve se polako raspalo.
Zbog toga mama sad stalno razmišlja šta bi moglo biti neko sigurno zanimanje? Nije ni kod nje sjajno, iako je firma u kojoj radi dobra i dugo je tamo. Problem je što roba koju prodaju nije prehrambena, a nisu uspostavili online prodaju. Izgubili su dosta time što nisu radili, pa su im plate sad prepolovljene. Šef im je rekao da za sada još mogu izdržati i da neće biti otpuštanja, osim tog smanjenja plata, pa se nadamo da će tako i biti. I da će se nekad vratiti na puni iznos, naravno.
Međutim, to je ono što je pokrenulo razmišljanja o tome šta raditi u životu? Ne samo da budeš spreman za ovakve situacije, mada je i to sad nešto o čemu mislim? Nego uopšte – šta raditi i kako se spremati za budućnost? A posebno što niko ne može ni zamisliti kakva će nam sve zanimanja trebati za 10-15 godina. I kako se uopšte obučiti za njih?
Ja sam pitala mamu da li da upišem za pekara, jer će ljudi uvijek morati jesti. Palo mi je na pamet da će se morati i šišati, ali znamo koliko dugo nisu radili frizerski saloni pa izgleda nije ni to neki zagarantovan posao.
Ako ćemo se voditi ovom krizom, onda je najsigurnije biti pekar ili trgovac ili medicinski radnik. Samo oni 100% rade. Međutim, ništa od svega toga mene baš ne privlači i nije mi posao iz snova. Medicina je super, ali ja ne mogu podnijeti ni kad meni vade krv i ne volim igle i nisam definitivno osoba koja bi mogla raditi taj posao.
Tako da razmišljam o pekarstvu. Znam povremeno napraviti mafine i neke kiflice sama, to je nešto kao dobro za početak, zar ne? Možda da od tate za rođendan tražim pekač hljeba pa da malo vježbam? 😀
Da, zezam se jer stvarno ne znam šta bih mogla izabrati, a da bude sigurno?
Sin mamine poznanice radi kao programer i njemu se ništa nije promijenilo osim što ne ide na posao nego radi od kuće, a i ranije je puno dana radio tako. Pa mi je i programiranje palo na pamet, da budem iskrena. Samo što sam uvijek bila neko ko ne voli matematiku i brojeve, a lud je za slovima i čitanjem. I ne znam koliko je za mene takvu programiranje. Mislim da ne bih imala živaca i da ne bih bila sretna radeći takav posao, čak i kad bih ga naučila.
A nešto razmišljam i o tome da smo sad upoznali kakav je svijet kad nas iznenada zadesi pandemija, ali nju niko nije predvidio i spremao se za nju. Tako da ne znamo ni šta se sutra može desiti i ko će u nekoj mogućoj sljedećoj katastrofi najbolje proći.
Tako da stvarno ne znam šta bih mogla raditi u životu… Znam šta bih željela – baviti se fotografijom. Ili nekako pomagati ljudima. Ali da li mogu od toga živjeti i kako, a posebno u nekoj krizi? E joj, pojma nemam. I neću da brinem o tome, tužno mi je to 🙁
I znaš šta me još posebno nervira? Ljudi koji smatraju da je neki posao manje vrijedan i da su ljudi koji ga rade manje sposobni ili bitni ako ga rade. Pa ispadne da je neko ko sjedi u kancelariji vrjedniji od čovjeka koji razvozi robu ili radi kao čistač na ulici.
Meni je to odvratno i sretna sam što me mama naučila da je jedino važno da je ono što radiš pošteno i po zakonu, a sve ostalo što neko misli ignoriši. Problem i jeste što su kod nas postali cijenjeni ljudi koji su do novca došli na sumnjive načine. Uopšte mi se ne sviđa takvo raspoloženje i nadam se samo da ću moći raditi nešto što ću voljeti i da od toga koliko toliko normalno živim.
Šta ti misliš o svemu? Piši mi baš.
I čuvaj se. Puno te volim.
Tvoja M.
