Petak, u koje god doba godine da se desi, donese radost. Bar je to kod mene slučaj. I dok sam išla u školu, više sam se radovala petku, nego suboti i nedelji. Jer kad je petak – najbolje tek dolazi.
I prati me taj veseli Friday vibe i dan danas. Kad radim, gajim decu, menadžerišem porodicu i kuću, kad se na mojoj listi odgovornosti nalazi više stavki nego ikada ranije u životu… petak je moj dan. Joker iz beskrajno širokog i dugačkog rukava nedjeljnih obaveza jedne obične žene, koji mi dospe dozu životne radosti i učini, nekim čudom, da „sve štima“.
Kada volimo petak, šta, u stvari, volimo? Ok, poslednji je radni dan u nedelji, vikend je na vidiku, posao se privodi kraju. Ono zbog čega je meni petak omiljen je osjećanje (ili samo privid) – slobode. I mira. Za kojim, priznajem, sve više čeznem u pravom smislu.
Jer, iskreno, razumjeće me sve žene, vikendi znaju da budu toliko naporni u porodičnom smislu, udavljeni u dečjim zahtjevima, graji, šerpama i loncima, treninzima, šopingu…
Čak i kada sam svjesna da petak samo miriše na nadolazeću vikend-slobodu, ja ga obožavam, intenzitetom slijepo zaljubljene tinejdžerke, jer nazirem – SEBE. Da, sebe sa velikim S, Ivanu samo svoju, koja nije na usluzi drugima nego sebi, koja ispunjava svoje malecke hirove i velike ljubavi, od knjige do meditiranja pored rijeke, Sebe koje sam se poželjela, koja mi nedostaje, koju volim i koju bih rado još malo bolje da upoznam. Pa makar to bilo samo sat-dva „moje“ slobode, petak mi u maniru iskusnog gradskog šmekera budi nadu da će nešto veliko i mnogo lijepo da mi se desi. I kakav god da ispadne vikend, petak nikada nije kriv. On se samo nadao i najavljivao najbolje.
Zato slatki polet, kojim nas svaki petak počasti, treba iskoristiti za pravljenje mini plana za samo svoju, samo žensku, mini sebičnu – mini nadogradnju. Počastite se planom koji u naslovu ima samo vaše ime. I mnogo radosti.
Ako nas već petak toliko voli i želi nam dobro, moramo i mi da dodamo gas.
