Ovo je priča jedne mame koja je rodila svoje drugo dijete.
«Ne možemo ništa više uraditi», rekla je babica. «Ova beba se kreće brzo i epiduralna je ne može izdržati.»
«Napola sam se smijala situaciji, ali pokušavala sam se fokusirati na intenzitet boli.»
«Svako ima drugačiji odgovor na bol. Neki šute, neko meditira, a neko govori prostote na tako miran način da bi neko ko ne zna pomislio da dajem mišljenje o nekoj nebitnoj stvari.»
«Ipak nisam sama, na cijelom svijetu postoji veliki broj naučnika koje su zainteresovale nus pojave povezane sa psovanjem. Neke studije tvrde da su pojedinci koji psuju inteligentniji, da se osjećaju jače i da psovanje može pomoći da se pretrpi bol, vjerovatno misleći na žene.
Moj prvi porod je bio lagan. Suprug i ja smo otišli u bolnicu nakon što mi je vodenjak pukao i nekih 16 sati poslije ja sam još uvijek lagano napredovala. Dobila sam epiduralno i ostalo je bilo relativno bezbolno. Kada sam stigla u bolnicu da rodim svoje drugo dijete, situacija je bila slična, vodenjak je pukao. Babica je predviđala da će trajati još 4 sata, ali nekoliko sekundi poslije osjećala sam kao da mi se utroba raspada. Pitala sam šta se dešava, a anesteziolog koji mi je trebao dati epiduralni i babica su se pogledali. Babica je rekla da beba dolazi sada. Bilo je 3 ujutro, moj doktor je otišao, a babica je pola sata pričala kako je njena karijera počela sa porađanjem stoke i pitala me da li želim usvojiti nekoliko pilića. Beba je dolazila a ja sam se pitala kako mi može pomoći ova luda žena? Epiduralna je bila beskorisna, a ona me ohrabrivala da lagano dišem. Uzdisaje «jedan, dva, tri» zamijenila sam psovkama. Bol nije otišla, ali sam bila u mogućnosti da je tolerišem. Beba je uskoro rođena, a kada sam je uzela, izvinila sam joj se sa moje psovanje tokom cijelog porođaja.»
