ocjena: 5
godina: 2021. trajanje: 108 minuta
uloge: Joaquin Phoenix, Gaby Hoffmann, Scoot McNairy, Molly Webster, Jaboukie Young-White, Woody Norman
žanr: drama
scenario: Mike Mills
režija: Mike Mills
Kada uperite mikrofon ili kameru u nekoga, vi im implicitno kažete da su važni, barem u tom trenutku. Novi film “C’mon C’mon” koji je snimio reditelj i scenarista Mike Mills je pogled na to kako odrasli i deca funkcionišu zajedno, odnosno kao „tandem“. Činjenica je da deca većinu stvari nauče od odraslih ljudi. No, i odrasli mnogo toga mogu naučiti od dece, samo ako se potrude. Zato ih ne treba potceniti, već učiti od njih, dati im pravo glasa i posvetiti im vreme. Sa naturalizmom u izvođenju, vrhunskim scenarijem i brilijantnom režijom, “C’mon C’mon” je film vredan pažnje i poštovanja. Mills želi da upijete svaki trenutak koji provedete sa ovim likovima. Ovo je film o ozbiljnim stvarima i poziva na razmišljanje. Imao je svetsku premijeru na 48. filmskom festivalu Telluride u američkom Coloradu početkom septembra, a objavljen je 19. novembra 2021. od strane A24.
C’MON C’MON: Nežna priča koja će osvajati nagrade
Kao što možete pretpostaviti sa postera, uspeh ovog filma zavisi od toga da li smatrate da je odnos između vodećeg dvojca verodostojan i ubedljiv, a upravo na tom frontu Mills i njegova dva glumca – uspevaju. Možda i ne čudi, s obzirom na to da se jedan zove Joaquin Phoenix, ali drugi je svakako otkriće – dečak Woody Norman, koji ima samo osam godina. I ne samo to, njega možemo smatrati prvom zvezdom ovog filma, ili bar jednakom kao što je Phoenix.
Mills ima sposobnost da stvori nešto potpuno neverovatno i moćno, i na ovom mestu ju je upotrebio. Prelepa crno-bela kinematografija Robbieja Ryana i prelepa mirna muzika Aarona i Brycea Dessnera doprinose u stvaranju ovog malog remek-dela, kojeg treba znati ceniti i prepoznati.
Neki će možda smatrati da je “C’mon C’mon” presporog tempa, to je možda tačno, ali njegov sporo-tihi tempo ga zapravo čini još upečatljivijim. Iako utemeljen na stvarnosti, on takođe pruža predah od previše užurbanog i haotičnog sveta. Bez obzira što je mnogo toga u rukama sjajnih glumaca, uspeh takođe leži u Millsovom fantastičnom scenariju. Svi likovi su maestralno napisani, a “C’mon C’mon” je ujedno i dobar podsetnik da je, iako je dobio Oscara za glavnu ulogu u filmu “Joker”, Joaquin Phoenix podjednako odličan u portretisanju tihih, mekih likova. Čak i da ovom filmu pronađete poneku manu (kojih možda i ima, ali samo možda), njegova dirljiva priča o dobrim ljudima će sve to veoma lako poništiti. Zapravo, zašto bi ovom filmu neko tražio manu? Ovako nešto se ne pravi svaki dan.
Phoenix igra Johnnyja, dokumentaristu odnosno radio novinara koji putuje zemljom da bi intervjuisao decu o njihovim razmišljanjima u vezi sa njihovim ličnim nadama i strahovima. Postavlja im pitanja, poput: „Da li razmišljate o budućnosti, šta mislite kako će izgledati?“ „Da li mislite da će u budućnosti porodice biti iste?“ Saopštavaju mu svoje odgovore, vrlo ozbiljno i promišljeno. Zatim se vraća u svoj hotel i priča sam sa sobom o onome što je zabeležio na diktafonu, čuvajući ne samo njihove glasove, već i svoje. Rana scena nam takođe otkriva da je Johnny izgubio majku godinu dana ranije. Posle teškog raskida, gubitka majke i zategnutog odnosa sa sestrom Viv (Gaby Hoffmann), on je postao nedostupan za skoro sve osim za posao. I upravo sada, njegovo jedino zanimanje u životu je slušanje dece čijoj se iskrenosti i inteligenciji divi. Tinejdžeri koje Johnny intervjuiše uglavnom su stvarni ljudi koji govore o svojim stvarnim životima (pravi intervjui bez scenarija sa iskrenim odgovorima), i na mnogo načina, to su najbolji trenuci u filmu.
Međutim, uskoro će dobiti dete na brigu – prerano rođenog nećaka po imenu Jesse, kojeg odlično igra novopridošli Woody Norman – i mnogo će razgovarati sa njim, a to je veći deo filma. Johnny pristaje da se brine o njemu jer njegova sestra Viv treba da pomogne svom otuđenom partneru, Jessejevom ocu Paulu (Scoot McNairy), koji se bori sa bipolarnim poremećajem. Kako se Jesse i Johnny zbližavaju, njihov odnos otkriva obojici neke stvari o njima samima. Johnny ga uči kako da koristi mikrofon i diktafon i govori mu zašto voli da snima – jer čuva sitnice sadašnjosti za budućnost. Kasnije, i Jesse i Johnny snimaju sopstvene uspomene: način da se kaže da su uspomene koje smo zajedno napravili bitne i da ne želimo da jednostavno izmaknu. Viv provodi sve više vremena sa Paulom, a Johnny vodi Jesseja sa sobom prvo u New York, a zatim u New Orleans na posao. Dok se njih dvojica sve više vezuju, publika ne može, a da ne padne na njihovu dinamiku. U ovom filmu nema mnogo zapleta osim što se njih dvojica druže, ali ne mora ni biti, jer je njihovo emocionalno putovanje dovoljno vredno da nam ne treba ništa drugo.
Johnny sve više razume i ceni svoju sestru dok brine o njenom sinu. Na mnogo načina, “C’mon C’mon” je počast majčinstvu i svima onima koji brinu o deci. Ne prepoznaje samo Vivinu ljubav prema sinu, već i njenu nesebičnost i njenu spremnost da brine o svom partneru dok on prolazi kroz težak period u životu. Mills sve vreme drži stvari čvrsto utemeljene na stvarnom životu, tako da čak i stilska odluka da snima „crno-belo“ deluje kao produžetak njegove posvećenosti autentičnosti. Ono što posebno dobro radi u ovom filmu je to da se prema deci svi odnose s poštovanjem koje zaslužuju. Johnny sluša i uči od njih. Njihove misli, brige i snovi se uopšte ne odbacuju ili gledaju sa visine, već su veoma važni. Mills se potrudio da budu ravnopravni sa odraslima, oslanjajući se na ideju da su odrasli isto toliko izgubljeni i zbunjeni svetom kao i deca i da im je možda takođe potrebna pomoć da prođu kroz život.
Odnos između Johnnyja i Jesseja je iskren i sladak: njihove interakcije otkrivaju neke stvari o kojima Johnny radije ne bi govorio, ali je primoran da se bori sa njima i razmišlja o njima zbog radoznalih pitanja svog nećaka. Jesse nije ni anđeo ni đavo. U jednom trenutku je nestašan, u sledećem sladak. On je tih i glasan. Tako Johnny, otkačeni kul ujak ubrzo shvata kakav je izazov biti roditelj. Ovo će biti iskustvo sazrevanja za obojicu. Kroz likove, film istražuje roditeljstvo i poteškoće, pritisak i komplikovana osećanja. Johnny je topao i ljubazan momak, ali nije imun na ista sranja zbog kojih smo svi frustrirani. Više puta Jesse pita zašto Johnny nije oženjen, zašto je sam, zašto on i njegova majka više ne razgovaraju: Johnny se neprijatno smeška dok ga Jesse ispituje. Ovi mali dirljivi trenuci, prožeti humorom, pokazuju detinjastost i nesigurnost odrasle osobe, ali i mudru radoznalost dečaka. S druge strane, Viv ostaje u kontaktu telefonom, iako je često van ekrana, ona je važan lik priče. Dok plače ili se smeje sa druge strane telefonske linije, suočavajući se sa bolesnim partnerom i odsutnim sinom, možemo videti da se radi o dvoje odraslih koji dobro razumeju svoje muke i životne situacije u kojima se nalaze. Mills zna kako da prenese izuzetnu količinu informacija samo kroz vizuelni prikaz. Postoji povećan nivo pažnje na pozadinu i okruženje, bilo da se radi o užurbanom centru grada, kući punoj uspomena ili granama starog hrasta.
Ništa ovde nije višak, sve je važno. Ali samo ne očekujte da će se desiti ekstremne stvari, ili iznenađujući obrati, ovo je film o običnim ljudima koji se trude da žive najbolje što mogu i prihvataju sve loše i dobre stvari koje im se dešavaju u životu. “C’mon C’mon” nam nežno priča o životu, ljubavi i bolu kroz komunikaciju svojih likova. Ali ono što je najbitnije, nikada nije emocionalno manipulativan. “C’mon C’mon” je mašina za osvajanje nagrada.
